Bilaa jesu, pa prošla, pa opet opet došla neka teška vremena sinko moj!“ – Reče starac.
-„Kakoo znam za sebe uvijek se teško živjelo, ali prije je bilo lakše živeti. Nije se Bog zna šta imalo, ali je srce bilo zadovoljno sa onim što imaš. Srce je bilo puno ljubavi iz koje se rađalo poštovanje ljudi. Otac je bio otac, majka – majka a dijete – dijete. A danas? Ne treba previše govoriti sve se znaa.
Sve više svijeta se umiva svojim sopstvenim suzama, jer sreća je za neke samo pojam ili bajka. Ako mene pitaš sine, ja dugo, dugo nisam osjetio mrvu neke radosti i spokoja. Dugo se nisam, sine, nasmijao od srca. Znaš ono „iz duše“.
Ma svakako sam je zvao, ali nisam znao da je trebam zvati samo ‘živote moj’. Ali sada znaam.
A pitaš me za djecu? Dobri su mi, neka su živi i zdravi! Svi imaju svoju djecu i svoje živote. Dođu mi i obiđu me koliko mogu, pruže koliko mogu. Sjedim ovdje kraj prozora i gledam satima negdjee, a da me pitaš gdje ne znam ni saam!
Ali gledam i čekam i kada ugledam mila lica moje djece kao da me sunce obasja. Mada, rijetko me obasja. Kažu mi da imaju i previše svojih obaveza i stalno su u nekoj žurbi.
Zapamtii, sine moj, Bog daje a ljudi koriste. Ipak, nešto dobro nam je dao i ostavio a to je da smo svi djeca i da ćemo biti i roditelji. Da smo danas mladi – sutra stari. Da smo danas jaki – sutra slabi. Da smo danas zdravi a sutra ko zna? i da, ako ima pravde, eto baš tu se nalazi!
I ja sam nekadaa bio mlad i jak. I ja sam bio i sretan i poletan. I mene su majka i otac čekali kao što čekam i ja sada. Zato, ne zaboraavi, sine, sve se vraćaa! “
