Balada o ravnozemljašima

Nakon škole bih ručao i dremao, a nakon dremanja, učio. Taj dan sam trebao da učim biologiju. Mislim da je bila o ekosistemima. Sećam se živo, kako sam čitao o šumama i jedva čekao da naučim koje životinje žive u šumi, naročito kod nas. Taj trenutak je došao – i ja se sada sećam samo sove. Naravno, u tekstu je bilo još ptica, ali su mi imena bila nepoznata i otišla su u zaborav. Zapravo, odlučio sam da ih ni ne učim – mislio sam da je to bubanje a bubanje nije bio moj stil. Sa druge strane, dve misli su mi prošle kroz glavu: prva je bila „Da li sam ovo već trebao da znam?“ i zbog nje sam osetio stid, mada je bilo sasvim razumljivo što to nisam znao jer sam praktično proveo svega 4 sata u šumi do tog trenutka u mom životu. Druga misao je bila „da li to treba nekako da istražim?“ ali mi se činilo kao dug i frustrirajuć posao pa sam, što se tiče ptica, odustao (mada sam to uradio za lekciju o morskim životinjama); nakon odustajanja sam osetio krivicu i doživeo sebe kao lošeg đaka.

Zbog ovoga mi je biologija bila relativno teža za učenje od, recimo, fizike.  Kada bih učio fiziku, posvetio bih vreme jednačinama. Svakom znaku u jednačini bi pridelio fioku i u fioku „ubacio“ jednu ili dve rečenice koje taj znak opisuju. Onda bih pokušao da zamislim i simuliram jednačinu shodno značenjima koja sam pridodao. „V“ je brzina, „T“ je vreme a „S“ je pređeni put. Znak „:“ sa „T“ znači da što više vremena ima, brzina je manja itd. Jednačinu bi pretvarao tako da se sa druge strane jednakosti nađu drugi znakovi i tako razumevao jednačinu po jednačinu. Čak sam otišao i na takmičenje u šestom razredu, prilično uzgredno. Nastavnik je ušao u odeljenje i pitao „hoće li neko na takmičenje?“, ja sam rekao „Ja ću, da probam“ i on mi je rekao kad i gde da dođem. Na takmičenju je bilo nekoliko pitanja i jedno mi je oduzelo prilično vremena. Ipak, dao sam sebi vreme, gledao, pratio „fioke“ i dao svoje viđenje rešenja. Predao sam među prvima i „otpisao“ priču kao propalu. Ali, par dana kasnije, pozvao me je drug iz drugog odeljenja „da mi čestita“. „Na čemu?“ pitah, on kaže „Na trećem mestu na takmičenju“; pozvao me je da mu objasnim kako da reši najteži zadatak. Ispostavilo se da je samo troje nas uspelo da reši taj zadatak. Naravno, u sledećem krugu takmičenja sam „ljosn’o“ strašno, jer nisam vežbao i nisam se upoznao sa naprednijim formulama. Kao što rekoh, nisam bio jako dobar učenik.

Ali sam fiziku razumeo- barem ono osnovno i ono za šta sam odlučio da posvetim vreme, ali da pamtim tropere gugutke, gugutave crnokljunice i trokljune ševe jednostavno nisam mogao, jer nisam imao čime da „popunim fioke“ na samom času, a izgleda mene lično ptice nisu naročito interesovale.

Slično je bilo i sa istorijom, nisam mogao da popunim „fioke“ imena i godina (mada je za to bilo dovoljno materijala u udžbeniku, ali me nije preterano interesovalo). Želeo sam ja da znam stvari vezane za prošlost, ali toga nije bilo u udžbeniku, recimo, jednom sam pitao nastavnika „kakvog su ukusa bile višnje u XIV veku? Da li su Persijanci znali za trešnje ili breskve?“

Često sam imao takva, „čudna“ pitanja, što je kod profesora i nastavnika izazivalo različite reakcije – neki su me „ladili“ i govorili nešto poput „ćuti, nauči kako ti objašnjavam i ne pitaj me mnogo, to je tako“,  neki nisu znali da mi odgovore, neki obećavali da će naći odgovor (retko kad bi ispunili obećanje, mada ja nisam skoro nikad insistirao), dok su neki vatreno branili ono što sam osporavao, poput teorije evolucije (koji su mi ostali omiljeni) ili me sačekali posle časa da mi daju savet kako da pristupim problemu (na čemu sam im zahvalan). Ipak, poslednjih je bilo najmanje u mom iskustvu.

Nakon što sam završio učenje, otišao sam da se družim. Drug i ja smo u to vreme igrali dve igrice, jednu ratnu a druga je bila neka epska fantastika. Često bi razgovarali o tim igricama. Jednom je drug pričao o toj ratnoj igrici i rekao nešto poput „Teško sam prešao nivo, morao sam da popijem četiri napitka za lečenje“. Ispravio sam ga „Misliš, četiri zavoja, napici za lečenje su iz one druge igrice?“, on je odgovorio „Jao, da, mislim na zavoje“. Iako sam znao na šta je mislio, ispravio sam ga. Primećivao sam da to često ljudi rade, valjda da bi izbegli nesporazume. Tokom priče sam primetio šahovsku tablu i pitao „Hej, hoćeš li da igramo?“ „Ne, ne volim šah“, odgovorio je. „Hoćeš li onda da igramo pijune?“ pitao sam. „Pijuni“ je bila prostija igra na šahovskoj tabli u kojoj figure dijagonalno preskaču jedna drugu te igrač uzima protivničku figuru kada je preskoči. Kada sam mu objasnio pravila, odigrali smo nekoliko partija. Kasnije, kad god bi me video da uzimam šahovsku tablu, znao je koju igru hoću da igram. To sam ja ponekad iskorišćavao za šalu, te bi počeo da slažem figure za šah, na šta je on uvek vatreno reagovao. Nikad nije reagovao kada bi postavljao figure za „pijune“.

Voleo sam tog druga. I dalje ga volim. Ali, jedna stvar koju sam mu uvek zamerao u to vreme  je što nije bio naročito religiozan. Sa druge strane, često je imao „fiks ideje“. Neko vreme je javno govorio kako ne veruje u Boga, ali da veruje u vampire i vukodlake. Za mene je u to vreme tako nešto bila čista glupost, ali mu to nikad nisam rekao, da se ne bi naljutio i prestao da se druži sa mnom. Čak sam se interesovao za priče o vampirima kako bi mogao da pričam o tome sa njim. Sa druge strane, imao sam druga sa kojim sam uvek mogao da pričam o nauci, ali nikad o Bogu i paranormalnom, što je mene interesovalo. Uživao sam da čitam „Treće oko“ i „Zonu Sumraka“ i cenim koliko je moguće da nešto mistično postoji. Voleo sam da osetim misteriju sveta u kom živim.

Sada smo odrasli i promenili smo se. Nismo toliko ekstremni kao nekad. Ipak, još uvek mogu da se primete nijanse koje smo posedovali ranije. „Naučni“ prijatelj ima novi hobi i juri i ganja preko socijalnih mreža one koji tvrde da znaju da je Zemlja ravna; ja u prethodni deo rečenice ubacujem „tvrde“ dok on samo kaže „znaju“, a onaj prvi drug sa kojim sam igrao „pijune“ ima prijatelje koji tvrde da veruju da je zemlja ravna, što on opisuje kao „veruju“.
„Kol’ko su glupi“, kaže Naučni. „Kažu da je Zemlja ravna jer avio-kompanije tako mogu da zarađuju više ako bi polukružno prevozili putnike“.

„Nemoj da si naivan, Nauko“ reče Vampir, „i da misliš da te ne iskorišćavaju! Sistem te laže!“

„Kako je molim te zemlja ravna kad su sva druga nebeska tela okrugla?!“

„Onda živi u sistemu i pusti ga da te kontroliše kao ovcu!“.

„Ti si ovca, znaš?“ reče Naučni dureći se.

Ja stojim po strani i gledam u tablu, ali ne znam šta igraju. Kao da su im figure postavljene za dve različite igre. Jedan ima planete i glupe za pijune a drugi sistem i ovce. Svako gura ka sigurnoj pobedi i jedino se frustrira kada mu se suparnička figura (iz druge igre) nađe na polju ispred, jer su pravila „ko koga jede“ tada nejasna.

Još jedan teren za igre ostrašćenosti u poslednje vreme je izgled naše planete. Da li je Zemlja ravna ili je zaobljena lopta? Polemika se vodi, ali mi se čini da nema puno dijaloga.

Što duže razmišljam, tema mi je sve veća misterija, jer bi se prema priči jednih razlika svodila na inteligenciju („On je glup“, kaže Naučni za Ravnozemljaša), ali izgleda da to otpada jer su neke kritike Okrugle Zemlje zapravo podrobno i temeljno razvijene, sa sve matematikom i istraživanjem – neki od ravnozemljaša su izgleda jako inteligentni. Takođe, ima ljudi niske inteligencije koji ne veruju da je naša planeta ravna.
U čemu je trik?

U staroj Grčkoj je postojala struja filozofa koja je polemisala o tome da je Zemlja možda ravna. Jedan od njih (školovan u Egiptu čini mi se), dao je prvi rezultat mogućeg obima Zemlje. U Srednjem veku je crkva proganjala kao heretike one koji su zagovarali da je Sunce centar našeg sistema, a ne Zemlja, koja je okrugla sfera koja pluta u svemiru, jednaka Veneri, Jupiteru i Marsu. Ovi heretici su se bavili matematikom i fizikom, koje je Toma Akvinski par vekova ranije „prokleo kao satanističke“. Izjavio je kako se treba paziti matematičara jer, parafraziram, oni mogu da dokažu da je 1+1=3 a ne 2 i tako dovedu u pitanje samo postojanje Boga.

Toma Akvinski je bio poznat po svojim pokušajima da dokaže postojanje Boga i u tu svrhu pružio neke vrlo snažne argumente. Samo, svi njegovi argumenti se mogu logički i filozofski pobiti, što su drugi činili kroz vekove. Toma Akvinski je nesumnjivo držao matematiku za stabilan logički medijum i možda polagao nade u matematiku da će jednog dana matematički dokazati postojanje Boga. No, verujem, kako se više i dublje upoznavao sa matematikom i njenim dubinskim pravilima, pravilima matematičke igre, ispostavilo se da je to lakše reći nego učiniti, jer ono što on u jednom matematičkom sistemu dokaže da je tačno, u drugom sistemu može da se dokaže kao netačno ili, možda još gore, nebitno. Mislim, da ga je to uplašilo i stoga upozorio dalja sveštena pokolenja da se paze matematičara. Ono što bih da primetim kao grešku Tome Akvinskog je što je uopšte pokušao da univerzalno dokaže postojanje Boga. Do Boga se dolazi verom, a razum i logika mogu biti samo medijumi prenošenja prve ideje. Ono što nas Toma uči je da čvrsto uverenje vlada razumom i logikom.

Kao primer, evo razgovora sa jednim Vampirovim prijateljem, ravnozemljašem.
„Ma, čoveče, dok ja ne vidim svojim očima da je zemlja okrugla, neću ni u kom trenutku u to da poverujem.“
Ja pažljivo pratim figure koje su postavljene na tablu i polako postavljam svoje, učestvujem u uspostavljanju pravila razgovora. Ne želim da prekinem igru, biram da nastavim. Nikako ne želim da zvučim da se slažem sa onim što se ne slažem, pa sam rezervisan. Ali, poslednje što želim je da se ne složim sa nečim što je tačno.
„Da“, odgovaram pažljivo. „Ne možeš da znaš sa sigurnošću nešto ako lično ne doživiš“, ali svojim gestom, tonom i tempom ne dajem znake da se slažem sa ostalim figurama koje na tabli stoje a ja ne znam šta je u njihovim „fiokama“.

„Tako je, čoveče, ne možeš!“ razgovor se nastavlja i kreću prvi argumenti. „Da li znaš da ne postoji direktna avionska linija od Sidneja do Johanesburga? Ako je zemlja okrugla, šta bi bio problem? Ali ne, zemlja je ravna i Australija i Afrika su na suprotnim stranama!“

„Zaista nema aviona do Južne Afrike, proverio si?“ što je trebalo da znači –verujem ti, dok se ne dokaže suprotno.

„Ma neeema“, nije bio siguran. „Možemo da proverimo na netu lako“.

„Ali, možda postoji drugi razlog što ne postoji direktna linija?“

„Ok, može“… nakon kratkog vremena, razgovor postaje vatreniji:

„Ama, znaš li ti da Papa svake godine ide na Južni Pol?“ kaže moj sagovornik.

„Čekaj“ zaustavio sam ga. „Da li si to video svojim očima?“

„Pa, nisam.“

„Ne veruješ da je zemlja okrugla dok ne vidiš svojim očima ali veruješ da Papa ide na Južni Pol iako to nisi video svojim očima?“
Razgovor je zahladneo i moj sagovornik je ostao zbunjen. „Evo, poslaću ti neke linkove da se informišeš, pročitaj, pogledaj, sve će ti biti jasno.“ Linkove nisam dobio, pa nisam mogao dalje da se informišem.

Ali, u celoj priči taj momenat da se preko interneta informišem mi je takođe bio paradoksalan. Zar internet ne zavisi od GPS-a i, kako uopšte internet funkcioniše? Ja ne znam mnogo o tome ali mislim da ni moj sagovornik nije znao više od mene. Koliko znam, u ovom slučaju moj sagovornik je bio neko ko nije jurio akademsku karijeru i nije bio privržen školi. Zapravo, u drugim prilikama je bilo naznaka negativnog ličnog stava prema školi i školovanju – škola je bila dosadna, naporna i nije trebalo imati posla sa školom.

Ovo je generalni stav mnogih ljudi u današnje vreme. Mnogi, nezavisno od inteligencije (mada inteligencija i talenti imaju udela u celoj ovoj igri) izlaze iz škole demotivisani da uče i nastavljaju dalje. Otaljavaju ono što je društvenim standardima minimum ili neophodno, ali čini se da se njihova interesovanja ne zaustavljaju. Oni, iako u školi neuspešni, osećaju duboku potrebu za istraživanjem i traganjem za misterijom. Ali, oni nisu poneli mnogo znanja iz škole i njihovo viđenje sveta se razlikuje od školskog. Sada su zvanično oni postali problem jer imaju drugo viđenje sveta (što za sada i nema preteran uticaj jer retko ko je od njih u poziciji da donosi odluke koje bi mogle biti štetne za šire društvo, što ostavlja nekolicinu onih koji mogu biti neodgovorni na određenim pozicijama), ali ja postavljam pitanje – da li su oni stvarno problem ili je problem nešto drugo?

Svako iz sopstvenog iskustva može da zaključi da neki uče bolje a neki lošije i to se generalno odražava na uspeh u školi. Za uspeh u školi, kažu, da su radne navike najbolji prediktor boljeg uspeha. Ali, to ostavlja mnoge u situaciji da imaju dobre ocene u školi ali zaborave većinu onoga što su učili u trenutku kada polože ispit ili dobiju dobru ocenu. O uspehu u školi možemo da pričamo kroz prizmu ocena, ali to je samo jedan pristup obrazovnom postignuću. Šta je sa uspehom škole da pruži učenicima znanja nakon nje?

Svet postaje sve kompleksniji a ljudi sve više specijalizovani za svoje oblasti. Nemoguće je znati sve o svemu, svoje znanje moramo da biramo. Plus, kako nauka sve više napreduje, kompleksnost naučnih teorija je sve veća. Kada spojimo kompleksnost i obim sadržaja mogućeg znanja, dolazimo do zaključka da ne možemo da očekujemo da svi znaju fiziku. Kao što ja nisam bio preterano zainteresovan za ptice, neko nije zainteresovan za gravitaciju. Ali, gravitacija je osnovni pojam neophodan da se počne razumeti Zemlja kao okrugla sfera, jer ona drži i Norvežane i Australijance čvrsto na tlu.

Pored kompleksnosti, svet oko nas je usput postao prilično prikriven. Mehanizam interneta se krije iza računa za internet usluge. Mobilne telefone dobijamo upakovane u lepe crne ili sive kutije koje, kada otvorimo, pokazuju samo bateriju i ulaz za Sim-karticu. Skoro svi proizvodi su zatvoreni u kutije kroz koje ne možemo da vidimo šta je u njima i ne možemo da zaključimo kako funkcionišu (osim par izuzetaka među kojima su Desktop računari, oko kojih se dečaci dosta bakću u poslednje vreme). „Da imamo auto, on bi se više zadržavao kod kuće. Čačkao bi nešto oko motora i stvar bi bila u redu“ kaže Petrova Majka (Mira Banjac) u Varljivom Letu 68’me. Sada, nekolicina srećnih klinaca otvori kućište svog računara i pogleda bolje šta ima u njemu, pokuša da razume kako funkcioniše i bavi se ram memorijom, hard diskom i matičnim pločama. Ali, retko ko ima prilike da vidi elektromotor usisivača, radnu ploču na daljinskom upravljaču ili komponente mobilnog telefona. Stvarni svet i znanje su postali udaljeni za mnoge od nas. Kako je onda znanje u školi išta vrednije od članaka iz Zone Sumraka ili fantazija iz filma? Fioke su prazne.

Danas retko ko zna i uči kako da uči. Znanje je mnogima davano na kašičicu i bili su prisiljavani da gutaju šta im je dato bez dublje obrade, eksperimentisanja, diskusije, razmatranja, probe i pokušaja, zamišljanja i očiglednih primera i tako dalje. Sada su ravnozemljaši postali problem, ali se većina naučnih ne pita dovoljno duboko šta je problem ravnozemljaša i ne bave se njime, jednim delom zato što ne žele da se bave svojim ekvivalentom.

Jednom sam razgovarao sa veoma racionalnom i naučnom prijateljicom koja je, nakon raskida sa dečkom izjavila „nikada neću biti srećna u vezi, nikada neću imati dobru vezu“. Sada se smeje na svoje reči kada je podsetimo, jer je itekako srećna sa svojim mužem. Logika nas ne može uvek sačuvati od snažnog akutnog afekta i ma koliko bili racionalni u takvim trenucima možemo izjaviti svašta nešto nelogično. U drugim slučajevima logika i racio nam služe da maskiramo i opravdamo svoje zablude, strahove i suštinski iracionalna uverenja (što je mehanizam odbrane racionalizacije).

Moram priznati da nisam nikada o ovome razgovarao sa ravnozemljašem, ali javne izjave mi nekad na tabli izgledaju kao prikrivene izjave poput „školo, nisam ja glup kako ti za mene impliciraš, ti si glupa, vidi kako mogu da istražujem sam i kako mogu sam da donosim zaključke, neću da budem deo sistema kojeg si ti deo jer me taj sistem ukalupljuje u nešto što će služiti njemu – ja to neću da radim“ i „znanja koja si mi pružila mi ne služe ničemu i ne mogu da stvorim sliku sveta prema onome što si me učila“ ili „bunim se protiv tebe i nemam volju da te slušam“, te mi zvuči kao snažan hronični afekat koji koristi mehanizam projekcije. U nekim slučajevima mi zvuči kao „neću tvoj svet, hoću da stvorim svoj svet“.

Još jedan način da se postane ravnozemljaš ili snažni naučnik je, izgleda – društvo.

U razgovoru sa sumnjajućim ravnozemljašem, ja sam govorio više dok je momak žedno postavljao pitanja. „Vidim da si učen, možeš li mi objasniti tu celu priču oko ravne i okrugle zemlje?“ „Kako avion leti? Kakav je to položaj sunca, kako su to izmerili? Kako su izmerili obim? Pa da, taj GPS mi je konfuzan, kako bi bio na nebu ako je zemlja ravna? Dakle, Zemlja nije centar sveta?“

Nakon nekog vremena sam ga pitao zašto se toliko interesuje za sve to. On mi je odgovorio da se nikad nije toliko interesovao oko planete sve dok nije stupio u vezu sa devojkom koja vatreno veruje da je Zemlja ravna. Ona mu je dugo i temeljno pričala o argumentima koji pobijaju da je planeta sfera što ga je fasciniralo. Uz nju je počeo da veruje u ravnu ploču. Ali, kako je raskinuo, počeo je da sumnja u ono što mu je pričala. Čini mi se, kao što sam i ja izbegavao da pričam o Bogu sa Vampirom i Naučnikom, i ovaj momak je izbegavao da se protivi uverenjima svoje devojke i iako je govorio da u sve to veruje, duboko u sebi je sumnjao.

Što nas navodi na to da nekim ljudima istina o svetu nije najbitnija stvar. To je zapravo veoma logično – većinu vremena čovečanstvo nije znalo za jednačinu gravitacije i teoriju relativiteta (ni sada nije svima jasna, čak i stručnjacima su delovi misterija) ali se ipak održalo. Štaviše, većinu vremena su ljudi za model sveta imali priče, mitove i veru u duhove i bogove. Nije potrebno znati kako se hrana vari da bi mogli da jedemo i da tu hranu svarimo. Bilo da je zemlja ravna ili okrugla, svi mi spavamo, vodimo ljubav, zarađujemo, manipulišemo, treniramo, hranimo, pijemo… neko manje neko više.

Neki ljudi se jednostavno ne oslanjaju toliko na sliku sveta koja proizilazi iz fizike. To su njihove ptice, neinteresantno im je. Ali, shodno tome da se rađamo sa relativno jednakim potencijalom i kapacitetima, to ostavlja za mogućnost da su njihovi kapaciteti i talenti okrenuti na drugu stranu. Ako se oslanjaju na društvo kao Sumnjajući, možda imaju talenta da razumeju odnose više nego gravitaciju. Drugi pak se okreću crtaćima i pričama o superherojima, što je današnja preteča mudrosti. Kako su nam države sekularizovane i mitovi i religija proterani na marginu, New Age pokreti postaju sve veći i češći. Jedan od New Age pokreta koji je lako prevideti je superherojska mitologija, koja zauzima mesto starih narodnih priča o herojstvu, moćima i intrigama. Analiziramo li ih, naći ćemo upadljive sličnosti, što nas dovodi do zaključka da neki svoju potrebu za mistikom i religioznošću zadovoljavaju kroz fantaziju o superherojskim pričama.

Ostaje zaključak za Naučnika (ovo pitanje ćemo postaviti njegovim rečima i shodno njegovim uverenjima): Teško ćemo iskoreniti zablude i sujeverje u skorije vreme, a možda i nikad. Takva verovanja su izgleda inherentna za neke od nas. Stoga, treba promeniti pristup problemu – pažljivo pratiti o čemu je priča zapravo – da li o ravnoj zemlji ili o lošem školstvu, lošem roditeljskom vaspitanju, paranoidnosti, šizoidnosti, šizofrenosti, problemima sa društvom, nekom nezadovoljenom potrebom za traganjem, misterijom i avanturom ili čemu već. Paziti da se mi ne igramo šaha dok se drugi igra pijuna i dozvoliti sebi da pretpostavimo da ne znamo iako nam se čini da znamo.

Za ravnozemljaše ostaje pitanje: Zašto biram da se protivim generalnom mišljenju i da li sam time protiv celog sveta? Ako jesam, šta je motiv? Ako nisam, koga tačno krivim? Avio kompanije ili nešto slično? Ako krivim nekoga, zar mu ne pridajem status autoriteta (autoritet kao neko ko može više od mene ili zna više)? Da li verujem da je zemlja ravna ili Ne verujem onome što pričaju? Šta mi treba? Čega se bojim? Šta želim?

Za sve, ostaje jedan mit: Abraksas je velika ptica iz Grčke mitologije. Prema mitu, Abraksas se nalazi unutar ovog sveta i jednog dana će se iz sveta izleći. Svet će se rasprsnuti kao ljuska jajeta i veličanstvena ptica će početi svoje postojanje. Jedna od poenti ovog mita je da, ma kako konstruisali svoj svet, sa vremena na vreme porastemo toliko da ceo naš svet postane premali za nas. Da bi mogli da rastemo više, trebamo da razbijemo stari svet (bio on ravan ili okrugao) kako bi mogli da raširimo krila i poletimo u novi, veći, strašniji, lepši, ne ravan, ne okrugao, nego uzbudljiv.

Psihoterapeut u superviziji
Miloš Momčilović