I tu tek počinjemo...
Ovde se te hrabre, mučene žene dele na brojeve, dane. Nulti, prvi, drugi... Ovde te osoblje, ili tamo neka druga majka s kraja hodnika ne pita za ime, već “Koji dan...?” i tu krene priča, bliskost, razumevanje, muke i tako svakog dana. Gladne, žedne, iscrpljene, u bolovima... Vučemo katetere po sobama i hodnicima, vučemo stalke sa infuzijama. Odbrojavaš. I čekaš onaj poslednji dan. Da zgrabiš svoje milo u naručje i odeš.
Od jutra pa sve dok nam ne pogase svetla, od tog nultog dana, učimo prve korake. Bukvalno prve. Korak po korak. Lagano. Ispred sebe. Plašljivo i drhtavo držeći trbuh uveliko već modrim rukama od silnih terapija. Plačemo. Bodrimo se. Pa opet terapija. Učimo. Kao deca. Uglavnom “treći dan” ili “četvrti”, gura “drugi” jer “drugom” je već haos u glavi od svega, jer tada, tog dana najviše boli, i ništa nije moguće ali baš tog dana se prave novi, prvi, pravi životni koraci. Dan kada majke kreću. Hrabro. U majčinstvo.
A rane kidaju, grizu, čupaju. Pluća se stežu pod pritiskom, prazne. Sve boli. Raspadaš se. Ali guraš dalje. Jer moraš. Jer je drugi dan. Trećeg, već kažu da je lakše, bolje. A mi moramo stići do tamo, zar ne... i do četvrtog...
Bol nam je ista, dani su nam isti ali ista nam je i radost. Jedini cilj koji nas vuče ka svakom novom, jačem koraku je taj mali, slatki, mirišljavi smotuljak. To čedo maleno što smo iznedrile uz Božiji blagoslov. To je ta mala ispružena ručica koju smo prihvatile nultog dana i stisle da bi nastavile.
Koliko je tu nade, koliko je tu hrabrosti i upornosti, koliko uplakanih i zabrinutih očiju, pogleda, koliko ljubavi prema deci, koliko medjusobne podrške, ispruženih ruku i iskrenih stisaka, pozdrava... I onda dodje onaj četvrti, peti, šesti dan, ili deseti... kada ostavimo sve iza sebe, lupimo vratima ne osvrćući se i krenemo u savim neki novi, lepši, drugačiji svet. Sa još jednim srcem, pored svog. Srcem, za koje smo se borile i pobedile...
Majke budite ponosne na svoje ožiljke! To su vaše medalje časti...
autor teksta .M.Jovanović Arsić