Alojzije Stepinac. Početkom prošlog veka dobrovoljac na Solunskom frontu, što se u srpskohrvatskim javnostima uglavnom stavlja u zapećak. Sredinom istog, kardinal „crkve u Hrvata“ u doba kvislinške Nezavisne države Hrvatske, te 1946. osuđen na 16 godina zatvora i tri godine gubitka građanskih prava zbog svog delovanja i podsticanja na zločine, izdaju i saradnju sa ustaškim režimom.
Zbog toga ga sada u svakoj prilici, kad to uzmogne, srpski ministar Aleksandar Vulin, veoma uživljen u samouzetu ulogu „ministra za ustaštvo“, zove ustaškim vikarom. Uz dlaku i u inat Hrvatskoj gde je „blaženi“ već duže – kandidat za sveca.
E, taj i približno takav Stepinac, ovih dana je u inače uzmućenim srpskohrvatskim odnosima ponovo postao problem koji je iz Beograda dignut na „briselski nivo“, nakon što je mesecima unazad bio tema na „vatikanskom nivou“ koja je stišana i (smatra se tolerantnošću sadašnjeg pape Franje) uvedena u kanale zajedničke komisije Katoličke i Srpske pravoslavne crkve.
Neuzorna tema za duh pomirenja
Srbiji je, da „pohvalimo“ i Hrvatsku, jer, čini se nimalo za njom ne zaostaje u ideološkoj restauraciji i „anti-antifašizmu“ (lucidna odrednica profesora T. Kuljića), najnoviji razlog za protest Briselu bilo organizovanje kontroverznog kulturnog događaja u Evropskom parlamentu.
Tamo su, da podsetimo, osmišljene izložba i konferencija pod nazivom „Hrvatski svetac kardinal Stepinac“, što ih organizuje poslanica Hrvatske seljačke stranke Marijana Petir u saradnji sa Hrvatskim katoličkim sveučilištem, Uredom za kulturna dobra Zagrebačke nadbiskupije i Radnom grupom Evropskog parlamenta za međukulturni i religijski dijalog.
Uz sve zvučne priređivače, te pojam dijalog koji se u jednom od imena naglašava – kakva god bila izložba, s obzirom na Stepinčevu prošlost, ne bi se moglo zaključiti da je ta tema uzor plemenitosti i duha pomiriteljstva na kakvom je Evropska unija i sazdana.
Zvanični Beograd je, rekosmo, alarmirao Brisel pre svega tako što je Ministarstvo inostranih poslova dalo instrukcije ambasadoru Srbije pri EU Dušku Lopandiću da u više pravaca izloži nezadovoljstvo organizovanjem izložbe i srpski pogled na „fenomen Stepinac“.
Po instrukciji Ministarstva, ambasador je uputio protestna pisma predsedniku EP Martinu Šulcu, predsedavajućem Komiteta za spoljne poslove EP Elmaru Broku, predsedniku grupacije Evropske narodne partije Manfredu Veberu, a o svemu je obavestio i izvestioca Dejvida Mekalistera, te izvestioce iz senke i pojedine evropske parlamentarce.
Šulc je odgovorio. Preko kabineta, razume se. Agencijska „prepričotina“ odgovora, gde se najvažnijom čini poslednja rečenica citata, glasi: „U kabinetu predsednika Evropskog parlamenta Martina Šulca potvrdili su za RTS da su dobili protestno pismo... Ceo slučaj će biti istražen i onda će se odlučiti o eventualnoj reakciji. Izložbu su odobrile nadležne službe Evropskog parlamenta, a biće ispitano da li je to učinjeno po pravilima, dodaju u njegovom kabinetu.“
Izravnavanje ravnogorske i partizanske 'baštine'
Srbija već duže „baštini“ ne samo socijalno-penziono izjednačavanje partizana i ravnogorskih četnika, te rehabilitaciju vođe im „đenerala“ Draže (još samo da mu se kosti nađu, pa eto nama radosti i ushita. I boljitka, dodaće neki, jer sve se ovde rad’ boljitka radi!).
Na putu je, nadalje, i da zasad kanda samo „građansko-imovinski“ rehabilituje i kvislinškog predsednika srpske vlade, „đenerala“ Nedića, jerbo je spasavao izbeglice, a ni Jevreje nije hapsio, već je samo okupatorima davao spiskove da ih sami hapse.
U takvoj društvenoj klimi koja sve više inklinira retrogradnosti, reagovanja na izložbu o Stepincu, očekivano, time su uslovljena. I zapravo pokazuju da se „tuđi nacionalizmi“ zakonomerno moraju naduvavati i gađati takođe iz pre svega nacionalističkih rovova. No, u njima ima i jedna letimice teško uočljiva nijansa koja može da pruži zanimljive zaključke.
Od „vojvodislava“ Šešelja bilo je očekivano da kaže da „Stepinac pokazuje pravu prirodu Rimokatoličke crkve kao političke organizacije“ i da će SRS, „pošto ih izložba ne iznenađuje“, nastaviti svim sredstvima da „raskrinkava ustaški karakter i ove i ranije hrvatske države“ u kojoj je „više od 400 sveštenih lica Rimokatoličke crkve učestvovalo u zločinima nad Srbima u Drugom svetskom ratu“.
A za tehničkog ministra Aleksandra Vulina, nominalno vođe Pokreta socijalista, znalo se da će uobičajeno da ponovi, ne osvrćući se na nacionalni „pedigre“ žrtava „osvedočenog ratnog zločinca“: „To je strašna uvreda za sve žrtve ustaškog režima. Ako ima mesta za rehabilitaciju ustaškog vikara, onda se pitam, gde je mesto žrtvama ustaške vojske i ustaške države.“
Međutim, privlači pažnju da „glavni protestant“, em ministar spoljni, em lider socijalista Ivica Dačić u svojoj zvaničnoj ministarski pisanoj izjavi u kojoj su, između ostalog, i instrukcije Lopandiću, previđa tu „krupnu sitnicu“, pa među žrtve za koje je odgovoran ili se bar nije založio za njih ne ubraja i Hrvate antifašiste čijim je likvidacijama Stepinac takođe „sasluživao“.
Ne, ministar koji je pre osam godina izbacivao Nedićevu sliku iz počasne sobe predsednika srpskih vlada, kaže da je Stepinac „neko ko je učestvovao u pogromu hiljada Srba, Jevreja i drugog nehrvatskog stanovništva.“
Perverzija o fantomkama protiv 'sirotih naših' zločinaca
I da je previd ili birokratska šlampavost kakve u državnim organima često ima – izbegavanje istine da među žrtvama „naših“ ex-YU kvislinga iz Drugog svetskog rata ima i antifašista sa „našim krvnim zrncima“ mnogo je raširenija pojava od omaški u saopštenjima. U najmanju ruku, ravnodušnost prema njima, te ratnim zločincima postaje sve uobičajenija pojava. A preneta na današnje prilike pomalja se kao neka vrsta alibija i za slične monstrume iz nedavnih „naših“ ratova.
Pogledajmo samo kako to izgleda u perverznoj alegoriji u aktuelnoj propagandi srpskih vlasti označenoj kao „fantomkama na fantomke“, kad se demokratskoj „dosovskoj“ vlasti zatvaraju usta time da nemaju prava da budu protiv „fantomki u Savamali“ oni koji su pod fantomkama hapsili sirote Miloševića, Mladića i Karadžića. A staronova predsednica parlamenta Maja Gojković, grdeći Mićuna [Dragoljuba Mićunovića], dodade „i palili ovu Skupštinu pod fantomkama“. Time se samo „ispod žita“ provlači narastajuće slavljenje tih „naših patriota“ koje mrski svetski poredak i Hag osuđuju za zločine.
I da ne beše reagovanja člana predsedništva Partije evropskih socijalista Bojana Pajtića koji napisa, takođe Šulcu, kao pripadniku iste političke porodice kao i Demokratska stranka, „da je neshvatljivo da se 2016. u centru Evropske unije (...) govore pohvale i otvaraju izložbe nekome ko je učestvovao u pogromu stotina hiljada Srba, Jevreja i antifašista u kampovima smrti NDH“, jadno bi se pokazala srpska levica.
Odnosno pokazala bi još jednom, kao što i pokazuje često, ubitačnu tačnost zapažanja čak i od levice zapostavljenog sirotog Marksa, kako nasleđe prošlih generacija kao mora pritiska svest živih. Aktuelni političari, pak, o tome ne razmišljaju. Oni, čak i kad su pametni, svoju pamet podređuju javno poželjnijoj površnosti.
Redni broj umesto idejnog programa
Tu negde leži i odgovor na pitanje zašto, bar u srpskim parlamentarnim i onim vanparlamentarnim strankama, više gotovo i da nema ni programa ni ideologije, samo pragmatičnosti za podelu kolača vlasti i uzdizanje „koalicionog potencijala“ kao hvale vrednog principa. Jer, korisno je ako „neko može sa svakim“. U prevodu, svi sa najjačim. Kad nema ideologije, sve ideologije su u igri da se uzimaju prema trenutnoj potrebi i interesu.
U tom smislu, anegdotski primer u sferi medija daje, takođe, jedan od „legendarnih“ srpskih levičara iz „Slobine ere“, uvek diskretno prisutan SPS-ovac Zoran Anđelković Baki. On je kroz nešto decenija unazad, uz novoosnovani svoj Radio S (može se čitati i kao – socijalistički) pokupovao brojne beogradske i srpske radio-stanice – od respektabilnog Indeksa do zabavnog Pingvina. I kad je sve te različite i prepoznatljive formate „strpao na gomilu“, sve ih je „prekrstio“ u – brojeve. I sad se njegove stanice zovu S1, S2, S3... i tako u beskrajon, što kaže dečja pesmica.
Takav trend imaju u programsko-ideološkom smislu i srpske stranke – nije daleko kad će se po meri odanosti zvati, recimo AV1, AV2... i tako u beskrajon...
Tako se, dakle, uz izgubljenu ideologiju, može razumeti da i „državotvorni i državnički“ levičari u važnoj stvari zaborave na antifašiste i antifašizam i prebace ih u „drugost“, jer valjda oni po definiciji nemaju dovoljno „naškosti“.
S tim što je odatle put da i ti „antifašistički drugi“ u javnopropagandnoj upotrebi postanu „čisti drugi“ koji, po pravilu, vrše zločine nad „nama patriotama“. I taj trend se već beleži kroz otvaranje diskursa o (predimenzioniranim) partizanskim zločinima, kojih nije da nije bilo. Ali...
Da li je, onda, jasnije šta Kuljić razume pod anti-antifašizmom koji je, po nekima, gori od naduvanog antikomunizma? I da li takve pojave započinju (da li slučajnim) izostavljanjem „nekih nečijih“ žrtava?
Piše: Božidar Andrejić