Kada govorim o koroni, zaraženima i mrtvima, najviše negativnih komentara na društvenim mrežama veli kako sam se prodao. I ne samo ja, doktori koji govore o zdravstvenom sistemu koji se raspada su se prodali. Njihove suze su suze radosnice zbog velikih isplata, a kad se isključe kamere, svoje krokodilske suze brišu novčanicama od sto dolara. I ne samo doktori i ja, svi mediji koji govore o zaraženima i mrtvima od korone debelo su plaćeni da to rade. Tako barem tvrde komentatori na društvenim mrežama.
U pravu su. Početkom marta, tačnije šestog marta, tačno u 7:06, odnosno 6:66, dobio sam poziv s broja 066-666-666. Ne oklevajući, javio sam se, u nadi da je to Đavo, koji će mi ponuditi neke pare. Tako je i bilo.
„Alo“, zarežao je s druge strane jezivi, a opet primamljiv glas.
„Da?“, izgovorio sam, pun nade.
„Idi u ulicu tu i tu, broj taj i taj, čekaju te ugovor i dobra lova.“
Poslušao sam ga i otišao na naznačenu lokaciju, koja se, to je sve što smem da vam otkrijem, nalazi u naselju Medaković 3. Ispred crvene kuće, sagrađene naopačke, tako da joj se krov nalazi na temeljima, a temelji na krovu, otegao se red. Ljudi moji, koga sve tu nisam video. Sve političare, opozicione i režimske, Jugoslava Ćosića, urednike svih novina i televizija, novinare svih novina i televizija, nekoliko hiljada doktora i medicinskih sestri, prepoznao sam i Dr Kona a pored njega je bila i jedna plava, malo jača riba. U redu sam zatekao i svog kolegu Nenada Kulačinu, pa sam ga pitao: „Je li, ko ti je ova?“, poznavajući njegov ukus, a on mi je odgovorio: „Mare, ona će ti biti glavna u ovom poslu.“
U redu sam video Aleksandra Trifunovića, glavnog urednika Buke, sa dva ručno izrađena hleba u rukama, pa čak i Aleksandra Vučića, uz stotine hiljada meni nepoznatih građana. Niko nije imao pojma o kakvom se poslu radi, a posebno je čudno bilo to što niko ko je ušao u tu kuću iz nje nije izašao. Kroz nekih sedam sati, na red je stigao prvo Kulačin, a posle dva minuta, vrata su se otvorila i ja sam stupio levom patikom u tamu. Oprezno sam koračao mračnim hodnikom ka prostoriji u kojoj je gorelo crvenkasto svetlo. Tamo me je sačekao Đavo. Crven, s rogovima, u armanijevom odelu. Sedeo je u fotelji od ljudske kože, za velikim stolom od punog drveta, na čijim su ćoškovima bile ljudske lobanje, sa upaljenim svećama na temenima. Prekoputa Đavola nalazila se drvena školska stolica.
„Sedi, Vidojkoviću“, obratio mi se i ja sam seo. „Potpisuj“, naredio je, mahnuvši kopitom ka papiru koji je stajao ispred mene.
„Izvinite, a šta je to?“
„Ugovor, brate, na neodređeno. Od sad ima da pričaš kako korona postoji, kako ubija, kako je opasna, svako ko umre, umro je od korone, i tako to. Snaći ćeš se, neće ti biti prvi put da lažeš u okviru ugovora koji si sa mnom potpisao.“
„U redu“, rekao sam i potpisao. „Jel ima nešto na šta posebno treba da obratim pažnju?“
„Maske. Maske su ključne. Moraju svi maske da nose. Loži ih do iznemoglosti. Maske, maske, maske! To je ključno. Bez maski na svakoj njušci džaba nam ritual... ovaj... posao.“
„Uz sve dužno poštovanje, gazda, to za maske će da bude najmanji problem.“
„Ne budi naivan, Vidojkoviću. Mudri su srpski pravoslavni vitezovi. Neće se oni tako lako maskama predati, još uvek se sećaju Jasenovca i maljeva...“
„I tamo su morali da nose maske?“
„Joj, koliko si glup. Oprezni su, Bog ih je obdario natprirodnim instinktima i opiraće se nošenju maski, čak i kada bude izgledalo da i njihovi rođaci umiru od korone.“
„A neće umirati?“
„Ma, gde će umirati. Svi su uzeli lovu, kao i ti, praviće se mrtvi. Ako neko slučajno i umre, napisaćemo da je korona. Samo ti širi paniku i maske, insistiraj na maskama!“
„A isplata?“
„Svakog šestog u mesecu, šesto šezdeset šest hiljada dolara, od Đerđa Soroša. Malo li je, a?“
„Šta da navedem kao osnov priliva, pitaće me u banci.“
„Ugovor sa Đavolom, a šta drugo. Ajde, sada, pali, čeka me još nekoliko stotina hiljada budućih potpisnika.“
„A šta ću s Vučićem? Moram da ga karam.“
„Karaj ga, ko ti brani. Jebi ga kao jare u žbunju, uvek me lepo nasmeješ. To je između vas dvojice, neću da se mešam.“
„U redu, doviđenja. Hvala na...“
„Ne, ne nazad, na ova vrata izađi“, naredio mi je, a sa leve strane su se odjednom stvorila narandžasta vrata i ja sam pošao ka njima. „Znači, maske! Maske su ključne!“, dreknuo je za mnom, ja sam uhvatio kvaku, vrata su se otvorila i isisala me iz te čudne kuće.
Obreo sam se na ćošku Stanislava Sremčevića i Kulina Bana, pedeset metara od zgrade u kojoj živim. Potrčao sam, sav ushićen. grčevito stežući u rukama ugovor sa Đavolom.
Eto, sad znate. Lažemo vas sve vreme, samo da biste nosili maske. Nisam baš shvatio zašto je to toliko bitno drugoj ugovornoj strani, ali on zna najbolje. Svi vas lože, novinari, političari, režimski doktori, antirežimski doktori, navodni pacijenti, lakši, teži slučajevi. Niko nema, niti je imao koronu, a kamoli da je od nje umro. Nekoliko hiljada njih plaćeno je da odglume svoju smrt, eno ih, kupaju se na Bahamima i jebu kurve u luksuznim hotelima. Sve samo da bismo vas naterali da nosite maske. A pošto ste lukavi i mudri, baš kako je Đavo i predvideo, opirete se i ne date se zavarati, pa je čitava akcija potrajala, zbog čega vam se zahvaljujem, jer što duže traje posao, to mi više love pristiže.
Marko Vidojković