- Bilo je to negdje v ožujku 1945. Ja sem imela okoli 21 lete. Otec me poslal da odnesem velečasnomu šunku da ima za Vuzem. I krenem ja rano vjutro čez trnac, nosim šunku, kad su se najenput pred meu stvorile tri partizanke. Kad su čule da idem k župniku, zele su mi šunku, jedna je pljunula na me, druga napičila z nogu v rit, a trejta počella pucati v zrak i kričati da nek bejžim. I ja sem pobegla – ispričala nam je potresena starica.
Parkljec i križek
Kad je prošle sedmice, 71 godinu kasnije, s unukom stigla u trgovinu, kaže, ostala je u šoku. Odmah je primijetila i prepoznala šunku.
- Tu šunku ne bum nigdar pozabila jer je na njoj kum Miške, koji je mesaril, ostavil i nogicu i parkljec, a na koži je z nožekem zarezal križek a se zna da je to za župnika. I ja sem mam rekla onom trgovcu v dućanu da je to moja šunka i da ja hočem natrag, a on mi se smejal. Onda sem ga htela z tašku namlatiti, li me nekakev mladi čovek koji je bil pored mene primil za ruke i rekel da idemo doma. Ja sem niem dala i na kraju je taj dobri mladi čovek pored mene platil šunku, poklonil mi ju je i čak me je otpeljal skroz doma. Sad sem šunku opet obesila tam gdje je bila 1945. na isto mesto. I zdej mi je srce na mestu – ispričala nam je Štefica Dobromemorec.
Meso prodano
Potražili smo i prodavača u mesnici trgovačkog lanca, ali on nije htio davati nikakve izjave. Tek je kratko napomenuo kako nije moguće da u njihovoj mesnici bude tako starog mesa, obzirom da je svo takvo već prodano, a ova zadnja tura koja je stigla datira iz 1982., što je daleko od 1945. Potražili smo i dobrog mladog čovjeka koji je starici platio šunku, no ispostavilo se da je riječ o njenom 37-godišnjem unuku, koji nam je pojasnio kako baka već godinama ne prepoznaje nikoga od ukućana pa tako ni svoju djecu, ni unuke i zbog toga je bio izrazito srećan što je baka prepoznala barem svoju šunku.
Ne znamo ni izvor ni novine, ni da li je istina ili nije!